Održivi razvoj energetike Srbije ≠ Tržišni razvoj energetike Srbije

Razvoj energetike u Srbiji narednim godinama biće pod uticajem standarda i pravila tržišta evropske energetske zajednice koji su prihvaćeni i usvojeni Strategijom razvoja energetike Republike Srbije do 2025 sa projekcijama do 2030. godine. To je i bila poruka druge konferencije “Održivi razvoj energetike u jugoistočnoj Evropi” održane 20. februara u Beogradu pod pokroviteljstvom Centralne evropske inicijative a sponzorisane od strane Elektoprivrede Srbije. Centralna ideja konferencije ticala se prihvatanja uloge i funkcije tržišnog razvoja energetike, ali sa već unapred određenim i nametnutim pravilima evropskog energetskog tržišta. Uglavnom su se mogle čuti samo reči hvale o korisnosti deregulacije odnosno “otvaranja” nacionalnih energetskih tržišta. Otuda, u budućnosti energetski sistemi na ovim prostorima ostvarivaće veću energetsku bezbednost, sigurnost i efikasnost a to će voditi konkurentnijoj privredi, većem životnom standardu, većoj zaštiti životne sredine i smanjenju antropogenog efekta u procesu klimatskih promena. Naravno da će prvi efekat “slobodnog” tržišta zbrisati sve one koji nisu konkurentni evropskim tržišnim uslovima, ali to je cena ulaznice napretka koja se ne dovodi u sumnju, jer tržišni razvoj po definiciji vodi ekonomskom razvoju koji omogućuje privredni procvat. Cela konferencija, kao i usvojena Strategija razvoja energetike bajkovito, idilično oživljavaju efekte “slobodnog” tržišta dok istovremeno, što je i zbunjujuće, zapostavljaju “cost-benefit” analizu sa nacionalnog aspekta. Da li bi ijedan strani investitor ulagao na bilo koje tržište bez takve analize? Na ovoj konferenciji niko od govornika, ni pomoćnik Ministra energetike i rudarstva, prof. dr Miloš Banjac, ni Ministar industrije, energetike i rudarstva Republike Srpske, Petar Đokić, kao ni Ministar prostornog uređenja Federacije Bosne i Hercegovine, Desnica Radivojević, nisu govorili o štetama koje će nastati u svakoj pojedinačnoj državi prihvatanjem ovih tržišnih pravila. Niko nije govorio o efektu koji će izazvati povećanje cene energije na životni standard stanovništva, na razvoj privrede koje su u recesiji, niti o tehnološkoj spremnosti ovih energetskih sistema da uđu u tržišnu utakmicu. Ali, insistiranje na uvođenju obnovljivih izvora energije i smanjenju emisije ugljen dioksida bilo je sa ponosom isticano, kao da se briga za životnom sredinom i životnim standardom stanovništa iscrpljuje u tome. Podsećam da je prethodna Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2015 imala kao prvi prioritet tehnološki kontinuitet kojim je trebalo obezbediti modernizaciju objekata, sistema i izvora radi pouzdanije proizvodnje energije i redovnijeg snabdevanja potošača energijom. Drugi prioritet ticao se racionalne upotrebe i povećanja energetske efikasnosti. Tek treći prioritet je bio vezan za selektivno korišćenje obnovljivih izvora enregije. Šta je od svega ispunjeno? Vrlo malo. Zašto se sada insistira na obnovljivim izvorima energije, a ne na energetskoj efikasnosti? Najveća sumnja koja je pratila ceo tok ove konferencije, jeste sumnja u oživljanje održivog razvoja u kome je u podjednakoj meri zastupljen lični, zajednički i interes prirode naspram naleta ličnih, privatnih interesa. Ta sumnja se može projektovati i u veru da se Republika Srbija stara o ravnomernornom održivom regionalnom razvoju koji je inaugurisan Ustavom Republike Srbije iz 2006 (Član 94). Prihvatanje privrednog razvoja kao isključivo tržišnog razvoja u pravcu deregulacije i privatizacije nema svoju potvrdu u usvojenoj Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Srbije (2008-2017). Ključna uloga usvojene strategije jeste da se planira i predviđa ishod procesa razvoja i da se ne prepusti stihijskom dejstvu tržišnog kretanja kapitala i interesu pojedinaca, već i interesu društvene zajednice. Vlada Republike Srbije ne treba da donosi odluke samo na osnovu maksimizacije dobiti i zadovoljenja lične koristi, već i na osnovu ravnomerne distribucije korisnosti u društvu. Strateški planovi razvoja su uvod u pametan, predvidiv razvoj koji lokalna zajednica može da podrži, građani da razumeju i učestvuju u njegovom ostvarenju. Ako vlada Republike Srbije nudi svoje obnovljive i neobnovljive prirodne resurse i teritorijalni kapital na energetskom tržištvu, onda mora i svojim građanima da omogući da ostvare pravo permanentnog suvereniteta nad prirodim resursima. Ona je u obavezi da im obezbedi fer uslove u takvoj tržišnoj utakmici. Na koji način Republika Srbija ostvaruje svoju ulogu nadležnosti u sprovođenju održivog razvoja (Ustav, član 97)? Prodajom javnih preduzeća, a time i energetskih resursa (npr. NIS-a) prepustila je novim vlasnicima da se brinu o ostvarenju održivog razvoja. Da li će se investitori brinuti o ličnim ili društvenim interesima? Prvi princip Nacionalne strategije održivog razvoja jeste smanjenje siromaštva, jednaka raspodela prirodnog i stvorenog kapitala unutar svih društvenih grupa i međugeneracijska jednakost. Aksiom održivog razvoja jeste visoko razvijena svest ljudi o međuzavisnosti i jednakosti. Čini se da vladina politika razvoja izlazi u susret maksimizaciji korisnosti ličnih interesa na uštrb društvenih potreba i interesa.