Održivi razvoj - dobar izbor za opstanak lokalne zajednice

Nesumnjivo je da ovaj pojam potiče još iz latinskog jezika, sustineo, sustenuto, i ima značenje održati se, odolevati, trajati. Novo značenje je stekao u kontekstu današnjeg zvaničnog razumevanja razvoja društva, kao razvoj kojim se zadovoljavaju bazične ljudske potrebe i razumni standardi blagostanja, bez iscrpljivanja mogućnosti za ostvarenjem sličnog ili boljeg životnog standarda budućih generacija (Carter, 2001, prema Pavlović, 2011).

Još, kada je 1987. kao koncept razvoja usvojen, o njemu se govori kao jednom od načina spašavanja planete i opstanka vere u potencijale vrednosnih normi koje ljudsko društvo nosi u sebi. Sintagme kao što su “prekomerno iscrpljivanje resursa”, “trošenje preko razumnih potreba”, “nepoštovanje procesa u prirodi” dovoljno su prepoznatljive. Sve one ukazuju na jednosmerno vrednovanje prirode od strane društva. Ali kada kažemo “ugrožavanje samih sebe” tada smo ukazali na promišljanje čoveka o sebi razumevanjem prirode. Pogled prema okolini koja nas okružuje otkriva samo ono što gledalac može da vidi, oseti i razume. Kada taj pogled bude video mnogo dalje i dublje od zagađenog vazduha, voda, uništenih predela i otpada, tada ćemo znati da smo na dobrom putu održivog razvoja.

Okolina je ogledalo vrednosnih sistema koji nas pokreću, ali i načina na koji društveni sistemi funkcionišu. Ono što dovodi u pitanje opstanak i ostvarivost koncepta održivi razvoj jesu sofisticirana političko ekonomska pitanja. Kako zauzdati imperijalni kapitalizam i uspostaviti što ujednačeniju raspodelu društvenog proizvoda? Kako sprečiti dalje degradiranje životne sredine i ostvariti povezivanje lokalnog sa globalnim nivom? Upravo činjenica da je održivi razvoj mogući odgovor ovih pitanja čini ga moćnim u današnje vreme. Pomoću njega može se kritikovati trenutni razvoj i predviđati budući. Prema tome, otvoren je za nove društvene vidike.

Današnje vreme je ispunjeno promenama. Toliko nabujalih uslova za događanje promena koje prožimaju duhovni i materijalni svet, društveni i prirodni, porodični i lični, naučno-tehnološki i ekonomski svet ….. Jedan od uzroka jeste nekontrolisan prodor i protok informacija mimo nacionalnih granica. Drugi uzrok, koji može biti po značaju i prvi, jeste ekološki izmenjeno stanje planete sa problemima i njihovim posledicama koje prevazilaze nacionalne granice. Otuda narastajuća potreba za grupisanjem snaga vođenim zajednički interesima koji nisu suprotstavljeni kulturnim, autohtonim interesima nacionalnih zajednica. Danas, više nego ikad, potrebno je spajanje, a ne razdvajanje. Konkurencija i nadmetanje, čiji je krajnji cilj dominacija, su interesni odnosi koji nas sukobljavaju. Kultura nikada ne može biti prepreka u spajanju nacija. Dobro govori Đuro Šušnjić da je mali broj sličnosti među kulturama ali su one važnije od razlika. Ono što je slično u nama, to omogućava komunikaciju (Šušnjić, 2011). Danas je vreme da govorimo baš o tim sličnostima. One nas čine jačim, daju nam snagu da se osećamo bolje jer smo slični. Daju moć našim stavovima u javnom diskursu, omogućavaju nam da ih izgrađujemo, dopunjujemo i brusimo svoje stavove da bi trajali i održali se.

Činjenica jeste da se svaki sistem suprotstavlja promeni jer teži da joj se odupre, tako da u zatvorenim sistemima nacionalnih zajednica svaki vid otvaranja ka promenama, remeti unutrašnji sklad i ravnotežu i dovodi do konflikta. Ako održivi razvoj negiramo, govoreći da je on neostvariv, time ne činimo ništa u korist pripreme za prihvatanje promena i odgovara na nadolazeće promene. Bez obzira na slom poverenja u demokratiju političkih partija i međunarodnih ustanova, usvojena ratifikovana međunarodna dokumenta treba prihvatiti kao “globalne kape” koje zastupaju objedinjene interese društva i prirode: Brundtland izveštaj (poznat kao Naša zajednička budućnost) (1987), Rio deklaracija i Agenda 21 (1992), Povelja Zemlje - UNESCO (2000), Milenijumska deklaracija Ujedinjenih nacija (2000), Deklaracija o održivom razvoju iz Jonanesburga (2002), Dekada obrazovanja za održivi razvoj Ujedinjenih nacija 2004-2014 (2002), Strategija obrazovanja za održivi razvoj Ekonomske komisije za Evropu UN (2005). Moramo konačno upotrebiti i taj međunarodno usvojen koncept održivog razvoja i obrazovati građane o njegovoj upotrebljivosti i korisnosti. Potrebno je govoriti o načinu na koji ćemo ga upotrebiti, a ne da li ćemo ga upotrebiti. Pravilnim razumevanjem prirode promena njena snaga može biti stavljena u funkciju razvoja nacionalne zajednice. Održivi razvoj je model s kojim se ide u svet. To je način da se zaštiti svoja kultura, privreda i tehnologija. Koristeći ga kao alat izvršna vlast može zaustaviti negativan uticaj prodora stranog kapitala. Da li izvršna vlast još uvek ne vidi moć, značaj i ulogu održivog razvoja. Usvojila je od 1996. do sada (2014) preko 117 strateških planova razvoja međusobno razvojno integrisanih, a ne primenjivih. Umesto da ga upotrebimo i iskoristimo njegovu avangardnu ulogu u globalnom svetu promena, mi ga premeravamo desetinama puta jer sumnjamo u njegovu istinitost. A vreme prolazi mimo nas. Danas se u razvijenim zemljama u svetu otvaraju škole za obrazovanje za održivi razvoj, obrazuju deca koja će biti građani sveta, toleratni prema drugima, sa znanjem o uzročno posledičnim vezama između prirode i društva, svesni svoje kulture i tradicije i s poštovanjem i uvažavanjem različitosti drugih kultura.

Održivi razvoj je most između nacionalne i globalne zajednice. Njime dolazimo do najboljeg modela razvoja za lokalnu zajednicu. Potrebno ga je posmatrati kao upotrebljiv mehanizam za objedinjavanje i integrisanje jednodimenzionalnih pravila. Donošenje odluka zahteva sagledavanje razvoja sa sva tri aspekta ekonomskog, ekološkog i društvenog. Pomoću njega moguće je uočavati ciljeve koji integrišu lokalno i globalno, lično i društveno, zajednicu i državu, održivi razvoj i demokratiju. Održivim razvojem sve više se nameće potreba za povezivanjem, a ne razdvajanjem. Integrisanje naučnih disciplina, povezivanje privrede i nauke, upotrebljivost i praktična primenljivost naučnih rezultata, širenje znanja, jačanje demokratije, čuvanje kulturnih raznolikosti i prirodne raznovrsnosti, predviđanje ostvarivog održivog razvoja - to su potrebe lokalne zajednice, to su potrebe današnjice.

Literatura:

Carter, Neil (2001), The Politics of the Environment,Cambridge: Cambridge University Press, prema: Pavlović, Vukašin (2011), “Održivi razvoj i univerzitetsko obrazovanje”, u: Univerzitet i održivi razvoj, (Pavlović Vukašin ur.), Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za ekološku politiku i održivi razvoj Šušnjić, Đuro (2011, 17. novembar), “Religija i kultura”, Predavanje održano na Fakultetu političkih nauka, Beograd