Културни Преображај

Откривајући значење еколошке правде, осветљавају се многи неправедни владајући односи унутар економског и политичког система. Много је примера када појединац, народ или етничка група сносе непропорционалaн терет еколошких последица, које проистичу из индустријских, комерцијалних или војних операција, као и услед спровођења спољних, локалних или обичајних политика и програма. У неправедном односу друштва према природи откривају се многе неправедности унутар националних, међудржавних и међународних политичких система. Данас у свету влада неправедно стицање користи.

Сва неправда која је начињена природним екосистемима, није нанела највећу штету природи, већ људима и друштву. Појединац у атомизованом конкурентном либералном друштву самопроизводи слику о себи кроз стицање својине. Утилитаристичка филизофија је завладала капиталистичким друштвом. Све мора имати оправдану „рачуницу“. Влада Савезне републике Немачке данас прави анализу колико ће држава зарадити примањем одређеног броја избеглица из Сирије, Авганистана итд. Оно што је најбитније државним и банкарским системима јесте корист коју систем извлачи или добија. Духовни живот појединаца, оних који су део тих система, није битан. Духовни живот друштва, такође, нема значаја. Важност има само cost-benefit анализа за стицање добити, као једног вида предности таквих система. Добро је рекао Ален Турен да сваки поредак фиксира промене у друштву, зауставља слободу делoвања, усмерава промене ка култури владајуће класе. Сваки стваралачки чин је одступање од институционалног модела. Институција тежи да стабилизује, према Диркему, нормативизује прописима, уредбама, нормама и законима. У потрошачком капиталистичком друштву појединац добија значајну улогу, али не као природно, друштвено или духовно биће, већ као потрошач или грађанин „бирач“. Добро је усмерити његов начин размишљања и понашања, односно опонашања, рекламом, јер култура потрошача је оно што је одлучујуће у продаји производа. На исти начин политичке партије маркетингом привлаче своје бираче. Једно проповедају, а друго раде. Лаж је постала норма. Слободан Комазец је именовао владајућу економију преварантском економијом. Али није само економија преварантска, већ и политика. Реалан живот разоткрива сваку изговорену политичку неистину. Има их много. Култура владајуће „елите“ у либералним демократским друштима као да је без срама. Преварантски политички и економски системи, послују само по једном правилу —маскирати намеру и остварити сопствену корист. Урушена је лествица вредности. Шта је све човек дозволио себи?

Криза у којој се данас налази свет потпуно је оправдана. Природа је изродила своју величанственост у човеку. Сакрила је своје тајне у њему, дала му је способност да их открива и да створи нови свет, друштво, у коме ће самоостваривати себе. Још је у Светом писму старога завета у „Причама Соломуновим“ забележено је: „Слава је Божија скривати ствар, а слава је царска истраживати ствар.“ Истраживачка способност дата је свим људима, не само научним истраживачима. Смисао човековог постојања је да открива истину о себи. Зато и цела еколошка катастрофа јесте приказ суноврата најважнијих људских вредности, моралних вредности. Шта се догодило са човеком као духовним, креативним бићем? Да ли су га прогутале институције система? Шта се догодило са друштвом, ствараоцем своје историје? Утихнуо је духовни креативни живот. Слободу као откривање нових димензија сазнања, заменила је слобода као могућност куповине и трошења новца. Критичка научна свест је утихнула. Наука постаје све скупља и подређена cost-benefit анализи. Критеријуми вредновања научног истраживања и истраживача све више се усложњавају али и удаљавају од смисла који наука носи у себи. Еколошка криза у којој је свет не може бити омеђена. Као што еколошки терети од загађења и еколошке користи од природног богатства имају јединствено значење за све људе на свету, тако и моралне вредности истине, љубави и правде имају универзално значење. Добро је да криза позива на преиспитивање ваљаности смисла постојеће организације и структуре политичког и економског поретка. Она у себи скрива садашњу и прошлу слику које поредак производи о себи, јер они опстају захваљујући култури коју владајућа класа подржава. Култура индустријског друштва и капитализма заузела је веома агресиван однос према природи, народима и свету. „Не остављајући много места друштвеним односима и политичким расправама, капитализам је, путем насиља и предузетничког духа, остварио велике економске и друштвене преображаје. Развијао се путем раздора и разарања, експлоатације и освајања, а они које је пролетаризовао, с тешком муком су се организовали и задобијали политичка и друштвена права … Историја капитализма је историја стваралачке деструктивности, беде и репресије, које су исто тако и охоло уверење господара да су позвани да владају властитим народима и светом. Експлоатацији радника придружило се пљачкање колонија, које је често добијало размере геноцида, уништења читавих друштава и култура и наметање новог поретка“

Историја капитализма је показала и доказала да научне и технолошке револуције не воде друштво и човечанство ка напретку. Марксизам је донео истину о класама и класним односима, али занемарио нормативне оријентације друштвених актера. Смисао класе је неодвојив од културне димензије коју она носи у себи: „Историјски актери одређени су исто толико културним пољем колико и друштвеним сукобима … Друштво није сачињено само од друштвене владавине. У њему имају исти толики значај, с једне стране, класне борбе, и с друге, културне оријентације које су улог класних борби и које се развијају у агенцијама историцитета.“ Културне оријентације унутар друштва опредељују смисао друштвеног развоја.

Посматрајући и проучавајући свеукупност процеса и промена у природи долази се до јединственог закључка, који су још давно открили грчки филозофи, а то јесте да не постоји ништа до промене и да је све у кретању материје и протоку енергије. Подсетимо се Хераклитове идеје „Pantа rei“ све тече-све се мења. Логика природних процеса јесте да све има свој узрок и последицу, све је повезано енергијом, све је у поретку и тежи хармонији и равнотежи. Наука никада не може открити шта је покренуло овај процес живота на планети нити тврдити да су научни аксиоми тачни. Границе сазнања ће се стално померати, али никада до коначне истине. Она се налази изван овог простора и времена, изван рационалне свести. Није на нама да одређујемо које ће врсте опстати или изумрети, шта је битно да постоји, а шта не. На нама је да разумемо свет и да га осећајно доживимо. Да разумемо тајне скривене у нама и остварујемо себе у друштвеном свету. У њему владају исти закони поретка који владају у природи (принципи термодинамике, закон узрока и последице, закон размене енергије итд). Друштвени систем је део природних екосистема и није затворен. Потребно је разумети суштину принципа термодинамике да би нам служили за схватање кретања промена у друштву. С једне стране, све је поредак, а с друге све је промена. Без супротности у друштвеним односима нема ни деловања. Довођење система у стање са минималном слободном енергијом је циљ. Зато је и деловање је централни појам друштвене анализе, јер без њега нема протока ни претварања енергије из једног у други облик. За настанак живота у праокеану препуном храњивих материја означује се моменат настанка опне којом су беланчевине биле затворене у једну целину, капљице (коацервате) одвојене од осталог садржаја. Као што је та опна значила зачетак живота, сопсобност за самосталан развој заштићен од спољних околности, тако је и развој личности омогућен избором који је ослобођен утицаја спољних околности. Ако све што човек мисли, верује и чини јесте производ игре спољашњих сила, онда ништа не зависи од њега самога. Човек није ништа јер ни о чему не одлучује. Настанак капљица коацервата је производ ланчаних реакција низа хемијских процеса, док се није остварио ступањ у коме је створена мембрана (Коацерватна теорија - Александар Опарин, 1953). Човек има своје тело као природна јединка, али своју личност мора сам да изгради. То је тај свеколики простор слободе који му се нуди. Коацервати нису имали избор, они су производ природних правилности. Човек има избор. На њему је да открије смисао свог постојања. Уколико нема слободног избора нема ни освајања простора слободе, нити живота на људски начин. Колико год тај простор био само лично наш, он има универзалну правилност која му омогућује заједнички живот са свим људима на свету. Ми та правила осећамо у савести. Свети Сава је открио да је мисао ограничена, али не и емоције. Човек има осећање слободе, осећање које га води ка промени мишљења, провереног искуства. Осећање је преображај, осећање је чудо. Дакле, истина као целина, као свеукупност пролази кроз природан, друштвени систем и кроз човека омогућавајући му да препозна у својој личности правилност и одступање од истине. Платон је рекао да је истина начелно доступна свима, али није остварива за све. Често је своје критике подвлачио реченицом да човека не можемо ценити више од истине и зато је увек био искрен. Истина је већа од човека. Битна чињеница коју је потребно истаћи јесте да у пресеку истине и било ког природног или друштвеног система истина увек приказује своју суштину која је једнака и јединствена, схватљива у моралном свету личности. Ако у атомској физици сагледавамо структуру атома, енергетске путање по којима се крећу електрони који праве квантне скокове у побуђеном стању, или проучавамо транскрипцију делова ДНК молекула која се дешава у рибозомима у цитоплазми ћелије, када се на основу редоследа база добија код по коме се синтетишу протеини, или сазнајемо Ленардов експеримент фотоелектричног ефекта, Чадвиково откриће неутрона, или откриће овогодишњих добитника нобелове нагрaде (Такаки Каџида, Јапан и Артура Мекдоналда, Канада) да неутрина имају масу, ми откривамо да је све у поретку и коначна истина нама никада није доступна. Од микро до макро света све је у правилностима и свако одступање од њих захтева испољавање промене која води ка остварењу исте правилности. Ми остајемо задивљени пред разноликошћу и разноврсношћу свих појавних облика једне и једине истине: Све што постоји одражава заједништво, сферу заједничког добра. Зато је толики значај и дат знању. Сократ, Платон и Аристотел сматрали су да незнање није само сазнајни већ и морални недостатак. Свети Сава је мислио да мудар човек носи у себи нешто више од ученог човека. У сваком случају, човечанство је уложило велику наду и очекивање у научну и технолошку револуцију. Према подацима Оксфам добротворне орагнизације (Oxfam) објављеним у јануару 2015. пред Светски економски форум у Давосу, 85 најбогатијих људи на свету поседује онолико колико има 50 одсто најсиромашнијих (3,5 милијарде). Ако се оваj тренд настави следеће године 1 одсто људи на земљи имаће више него осталих 99 одсто.5 Ова неравномерна расподела богатства и енергије је слика данашњег друштва. Ипак, у природи и у друштву ништа се не дешава случајно. Ниједан систем који постоји у природи или у друштву није потпуно затворен у односу на своју околину, већ селективно пропустљив. Зато је истина и доступна људима. Још почетком 20. века Коста Стојановић анализирао je друштво са аспекта кибернетских система. Данас је потпуно јасно да је све енергија и да не постоји ништа осим енергије. Ми осећамо свако одступање од правилности, сваку промену која се дешава. Стога, већ сада је видљиво да су се стекли услови за еволуцију људске свести. Еколошка криза је оправдана јер омогућује еволуциони духовни напредак појединца. Појединац је тај који доноси одлуку у систему. Преображај система је могућ само са преображајем појединаца. То је улога коју неправда према природи носи у себи: Буђење свести сваког појединца, буђење личности. Ово је време културног преображаја и разумевања себе, других и космичких закона. За свако откриће у науци и технологији потребно је поставити питање — какво добро оно доноси мени и друштву. Наметање чињенице да је ГМ храна неопходна због прехране све бројније популације људи, доноси сумњу. Сопственом логичком истраживању једноставно је да уочи да је биотехнологија профитно брзо растућа индустрија као и хемијска индустрија. Употреба ГМ семена захтева још интензивнију употребу пестицида. Суштински није могуће чинити добро у име исхране људи, а истовремено чинити зло природи. Уништавајући бројне микроорганизме у педосфери (земљишту) важне у кружном кретању материје, бројне инсекте, опрашиваче, уносећи ГМ биљке у природне екосистеме ремети се постојећи природни поредак. Незнатно је добро које биотехнологија доноси у лечењу канцерогених болести јер је веома скупo и није свима доступнo. Осим тога, тренутно нису ни сагледиве последице преношења гена из једне таксономске категорију у другу која у таквој комбинацији не постоји у природи. Зашто подржати такву индустрију?

Рад друштва на себи самом не одвија се само унутар економског поретка, већ готово у свим областима културе. Није све поредак, нити је све промена. Поредак није свемоћан, унутар њега догађа се живот препун надања, хтења, расправљања, супротстављања, усвајања компромиса. Да је све поредак моћи, не би владајућа класа толико наметала своја правила. Супротстављени друштвени односи и нормативне оријентације чине друштвени живот. Одвија се драма између лажи и истине. Управо зато што смо окружени еколошким ризицима, страховима, материјалним неизвесностима, сумњама и бригама ми смо упућени сами на себе у тражењу истине. Превазилажење националних политичких и економских баријера је пут слободног директног одношења појединаца из целог света ради размене информација, сарадње, учења, пословања итд. Глобална мрежа — интернет отвара тај пут. Пут истине нам нуди слободу али и захтева: Откривати је у себи и остваривати себе у друштву, бити увек у сфери заједничког добра. Тада ћемо бити сигурни да смо урадили највише за свој живот али и за унапређење културе, природе и живота других.


Литература:

Tурен, Ален: Социологија друштвених покрета, Радничка штампа, Београд, 1983

–-, Свето писмо Старога завјета, Даничић, Ђура (превод), Ringier Axel Springer, Београд, 2014

Комазец, Слободан, „Модел штедње као стратегија извлачења из друштвене и економске кризе“, Предавање одржано на Форуму у Дому културе Студентски град, Београд, 30. септембар 2015.